Gusle...Srpska tradicija

GUSLESRPSKATRADICIJA



GUSLE


GUSLE KROZ ISTORIJU

Gusle su stari, izvorni Srbski instrument, koji je kroz sve vijekove opstajao i ostajao u Srbskom narodu, svjedočeći i preživljavajući sve narodne volje i nevolje.

Uz gusle se rađalo, krštavalo, stasavalo, vjenčavalo, u bojeve išlo i umiralo. Svaka kuća i ognjište je imalo gusle, pa i ako niko u kući nije znao zaguditi, one su stajale i čekale gosta koji je znao zaguditi i uz gusle zapjevati.

Zamagljena i bečkom školom iskrivljena, slavna istorija našeg naroda, sakrila je i porijeklo gusala kao izvorno Srbskog instrumenta. Pouzdano znamo da je naš vladar Stefan Nemanja sa guslama dočekao germanskog vladara Fridriha Barbarosu, kada je Njemac došao da pregovara sa Stefanom Nemanjom oko prelaska zapadnih vojski preko Srbije pri njihovom pohodu u Krstaške ratove. Njemački vladar se oduševio guslama i njihovim zvukom. To su neki najstariji pomeni gusala u zvaničnoj istoriji našeg naroda. Međutim, kako znamo da je ta zvanična istorija našeg naroda, na Bečkom Kongresu prekrojena, izmjenjena i zamagljena, možemo predpostaviti da je istorija Srba, kao i Srbskih gusala, mnogo starija i bogatija. Zna se da su gusle porijeklom sa prostora drevne Persije, odnosno srednje Azije. Neke istorijske škole govore da su i Srbi porijeklom sa tih prostora (za šta ima osnovanih dokaza), tako da nije isključeno da su Srbi, doseljavajući sa prostora srednje Azije na prostore Sjeverne, Srednje, Istočne i Južne Evrope (ali daleko prije 7. vijeka, kako nas uči zvanična istorija), donijeli sa sobom i svoj instrument — gusle.

Poznato je da Lužički Srbi, koji su naselili današnje krajeve Njemačke u istom valu kada smo i mi došli u ove krajeve, imaju svoj nacionalni instrument — husle! Pri tom Srbske gusle i Lužičkosrbske husle liče, samo su kroz dugu istoriju oba instrumenta doživljavala promjene i usavršavanja.

Kako naš narod od pamtivjeka prati prokletstvo izdaje, nesloge, cijepanja, te kako se, od kad postoji, naš narod prelijeva i stapa u druge narode ili se čak od našeg naroda odvajaju djelovi naroda stvarajući druge, nove "narode" (obično neprijateljski nastrojene prema narodu iz koga su potekli), tako su sa narodom i gusle prešle iz našeg naroda u druge, okolne narode, koji su ih prihvatili i predstavljaju ih kao izvorno svoj nacionalni instrument!

Tako danas imamo "hrvatske gusle", "bugarske gusle", "makedonske gusle", "bosanske ili bošnjačke gusle", "crnogorske gusle", itd…

Kao i mnoga druga obilježja Srbske nacije i kulture, ti "narodi", u nedostatku sosptvene kulture i nacionalnih obilježja, svojataju i taj naš drevni instrument!


Dijelovi gusala:

1. Varjača — zvučno tijelo — izdubljeno drvo preko koga je nategnuta jagnjeća, zečja ili jareća koža na kojoj je na sredini napravljena perforacija radi zvučnosti instrumenta.

2. Držač se sastoji od "vrata" i "glave". "Glava" je sam vrh gusala i obično je vrlo bogato ukrašena, može biti izrezbaren lik čovjeka, konja, ptice itd, dok je "vrat" dio za koji guslar drži gusle, dok drugom rukom gudalom prelazi preko nategnutih struna.

3. Strune su napravljene od dlaka iz konjskog repa.

4. Oputa — dio za koji je struna pričvršćena pri dnu gusala.

5. Kočić — nalazi se između "glave" i "drška" i na njega se namotava struna.

6. Konj ili konjić — komadić drveta koji odvaja strunu od zvučnog dijela. Nalazi se između "opute" i perforacije, a može biti do "tri prsta" visine.

7. Lučac — gudalo napravljeno od prirodno zakrivljene grane i strune od konjske dlake.

Neki od najpoznatijih guslara Srpskog naroda: Tešan Podrugović, Filip Višnjić, Leka Mastilović, Starac Milija, Starac Raško, Đuro Milutinović, Stojan Hajduk, Anđelko Vuković, Đorđije Đoko Koprivica, Dušan Doderović, Petar Perunović Perun, Budimir Čavić, Zoran Plemić, Branko Perović, Saša Laketić, Slavko Jeknić, Đorđe Tanović, Boško Vujačić…

Nenad Jokanović, Banja Luka | Srpsko blago

Народни гуслар Јован Лакићевић

ЕП И ГУСЛЕ КАО БРАНА НОВОМ
ЛИХВАРСКОМ ПОРЕТКУ

Наша Црква и српске гусле и данас су у својеврсној историјској мисији




Нашем, претежно епском свијету, одавно је познато да су гусле и епска пјесмаимали изузетну, мисионарску улогу, не само у нашој културној, него и у свеукупној историји. То се једино може поредити са улогом Српске православне цркве. Радован Бећировић Требјешки је њихово историјско значење срећно спојио у само два, крајње једноставна стиха:

„Манастири и свето гудало,
То је српску вјеру сачувало!“

Треба ли,уопште, поменути, да овдје није ријеч само о вјери, као вјери православној, већ и о очувању сопствене националне свијести, или, тачније, свог националног идентитета. О вјери у себе, у снагу Српства, у свој вишевјековни сан о слободи и праведности сопствене борбе и жртве.

Могло би се, без претјеривања рећи, да су наша Црква и српске гусле, изнова у једној својеврсној историјској мисији – да нас заштите и спасу од сатанистичког глобализма, који пријети да покори и покрије читаву планету!

Чувар народног памћења

Сувишно је помињати, јер је то већ небројено пута речено, шта су нам гусле и епска пјесма значиле у вријеме беспримјерно суровог и мрачног петвјековног ропства. Довољно је само се подсјетити да стољећима није било ни просвјете, ни школа, ни писане књижевности... Мало би се народа у таквим околностима и биолошки одржало, а да и не говоримо о очувању вјере, историјског памћења и националне свијести! Но,то се, ипак, догодило!
Српски гуслари су у својим пјесмама помињали све важније историјске датуме, своје владаре и српске јунаке још из преткосовских времена, прије, у вриj еме и послије Косовског боја, па затим из времена хајдука и ускока, Првог и Другог српског устанка, из непрестаних борби у Црној Гори и Херцеговини... А та историјска и епска сјећања, генерације су све до Вука и Његоша сачувале у усменој књижњвности. У пјесмама су сабрани сви наши преломни датуми, то је дуго била наша најпоузданија историјска читанка.Или, још једноставније – драгоцјен и Богом дан чувар свеколиког народног памћења!

„Што је до нас с Косова допрло
И што није у ропству помрло,
То заслуга није историје,
Но памћење српске поезије“...

Гусле, које би се по својој једноставности, једва могле сврстати у музичке инструменте, за српски народ су веома дуго биле једина веза с музиком. Али, несумњиво, још дуже су биле наша најпоузданија и најчвршћа веза са историјом и – слободом! Оне, дакле, нијесу само дио архаичног фолклора, како би неки савремени домаћи „еуропејци“ хтјели да их виде, већ и веома важан, нераздвојни дио српског националног бића.

Знајући веома добро шта гусле значе српском народу, мађарски гроф Бењамин Калај, иначе сјајан познавалац српског менталитета, принудни управник окупиране Босне и Херцеговине, наредио је да се из убогих српских домова, заједно са оружјем плијене и – гусле! Треба ли рећи да многи у овој истоименој, вјештачкој дејтонској творевини и данас на гусле гледају попријеко? Да није Републике Српске, оне би тамо, вјерујем, одавно биле – забрањене!

Гусле су се, упркос свему, одржале и до ових дана као, српском народу, веома драг инструмент, посебно код људи у динарском појасу.Оне су доживјеле својеврсну ренесансу у доба најновије српске Голготе. У вријеме када српски народ, изложен страшним искушењима, бије, можда, одсудну битку за своју слободу, достојанство, национално и државно јединство, које му Запад безочно оспорава, његови гуслари су више од двије деценије на првој линији фронта Почело је то у вријеме наметнутог вјерског и грађанског рата , преко Дрине, када су се непрекидно дружили са српским борцима, почесто и у рововима.Њихово присуство и епска пјесма значили су ратницима веома много у вријеме непрекидних борбених дејстава. Баш као у оним минулим временима - стварали су заносни и витешки набој, коме се, једноставно, не може одољети! А особен патриотски ангажман гуслара траје, ево, и до ових дана.

Свевремени „десетерац“

Спадам међу оне који мисле да вријеме „царског десетерца“, који је превасходно српски стих и то у његовом најљепшем издању, нипошто није прошло, као што му ни вијек трајања никако није ограничен. Не свједочи о томе само повратак десетерцу неколицине знаменитих савремених српских пјесника, већ и читава плејада мање познатих, па и потпуно анонимних аутора, чији допринос нашем епском опусу није за потцјењивање.

То би, надаље, значило да уопште нијесу у праву они који вјерују да је са епиком завршено са Вуковим збиркама. При томе су склони да оспоре и драгоцјен, и, рекао бих, готово немјерљив допринос епици, Хаџи Радована Бећировића Требјешког, који би се, с много разлога, могао назвати родоначелником новије епске народске поезије. Он је десетерац наново васкрснуо. И то у једном новом, римованом обличју, дајући му тако својеврсну поетску инфузију! А први је (после краља Николе) схватио љепоту и снагу „осмерца“, такође нашег традиционалног стиха! И почесто га је користио.

Ни са Бећировићем , срећом, вријеме епског стваралаштрва није завршено, о чему најбоље свједоче бисерне пјесме неколицине његових следбеника, које су се, захваљујући гусларима и гуслама, већ населиле у народно памћење.

И добро је што је тако. Ово је преломно, за српски народ историјско вријеме, које има своје велике изазове, борбе, поразе и побједе, своје, или, боље речено – туђе, бранковиће, али и своје витезове и хероје, који заслужују да се нађу у великом епском подсјетнику.

Наш народ има разумљиву потребу да се идентификује са својим часним предводницима и витешким изданцима овога, садашњег времена, као што је некад, у дугом раздобљу чамовања и робовања, у невољи и за утјеху призивао у помоћ Милоша и Марка... И на томе му се, дабоме, не може замјерити. Као што се, такође, не може оспорити право савременим народским пјесницима да тим жељама изађу у сусрет. Рекао бих – је ли Бог дао! А шта ће од тог пјесмотворја доиста остати поезија, о томе ће се постарати – вријеме, „мајсторко решето“.

Беспризивно анатемисање савремене епске народске поезије, јалова је и, рекао бих, готово штеточинска работа. То, у најмању руку, значи неразумијевање судбоносног времена у коме живимо! Јер,

„Кад је Србин највише стрепио,
Гуслар га је надом кријепио,
Оштрио је пјесмом јатагане,
А гуслама лијечио ране“...

Чини се да је ово мало опширније подсјећање било нужно, како би се боље разумјела данашња мисија српских гусала и наше, негдашње, и савремене епике. Стално ми је на уму кликтај једног од заставника новог сатанског поретка, министра у тужној црногорској влади, од прије десетак година: „Па нећемо, ваљда, с гуслама у Европу!?“ Заборавио је, сиромах, притом, или му, можда, нико није рекао, да су гусле одавно стигле у Европу и да нас је по гуслама и епској поезији европски културни свијет још тада, на наљепши начин, упознао.

И што се мене тиче, - срећан му пут и њему и свима који тамо хоће (под условом да знају, заиста, гдје ће и да ли ће икад тамо стићи!), али народ нека оставе на миру!

За наук другима

„Припрема“ за улазак у „евроатлантске интеграције“, уз потпуну пацификацију једног борбеног и витешког народа, крије многоструке опасности и замке, које су нам одавно спремили творци „новог свјетског поретка“! И баш као што није нимало случајно што је српски народ, као слободољубив, ратнички и државотворни, изабран да буде мета најмоћнијој војној сили Луциферових поклоника и следбеника, за наук другима, тако није случајно ни њихово накнадно настојање да нас, уз помоћ „независних“ медија, невладиних, а и владиних плаћених лауфера , претворе у безобличну масу робова, погодних за њихов лихварски светски „бућкуриш лонац“

Зар нас један од кључних играча из клуба сатаниста, госпођа Олбрајт (као и неки њени чауши)још давно није упозорила:“ Маните се, Срби, митова, историје и прошлости и окрените се будућности“. Само није рекла – чијој и каквој! (То је она иста сподоба, хоћу рећи особа, која је одржала сатанско обећање с почетка злочиначког НАТО похода на српске земље - да ће нам „укинути осмијех с лица“... ) И њихови намјештеници и плаћеници у врховима дем(оно)кратске власти и невладиних Сорошових, Цијиних и ко зна све чијих испостава , су их, дабоме послушали и дали све од себе да нас „умире“, обезличе и учине безвољним и послушним, како, забога и приличи једном „геноцидном народу“!

„Поједини властодршци
У вријеме срамно наше
Прађедовско име српско
За сребрењак грешни даше!
Љубе скуте душманима
Намучених праотаца,
Не стиде се пред људима
Не зазиру од светаца“...

Упозорава, такође, епски осмерац шта нам се дешава! И шта од нас хоће творци новог лихварског поретка:

„Хоће да нас обезвјере
Да не знамо ко смо, шта смо,
Јер им смета то што вјеру
Прађедовску сачувасмо...“

Све су прилике да ту долазимо до суштине онога и шта нам се спрема као ратоборном, непокорном, па још и словенском народу којему је одавно намијењена улога парија у новом лихварском поретку...

Поново у историјској мисији

Бољи познаваоци геополитичких прилика веома добро знају да се ово сатанистичко поробљавање планете спроводи према упуствима из Протокола сионских мудраца, од прије стотинак и нешто година... намјештањем или куповином влада и владара, медијском и финансијском окупацијом, која се завршава дужничким, дакле – фактичким ропством! (Све се то, нажалост, и нама дешава уз планско ампутирање српских простора!)

Но, вратимо се нашој савременој епици, која прати, а рекао бих, и поприлично разумије оно што нам се догађа.O томе свједоче и десетине пјесама насталих у послењих двадесет година.У њима је вјерно, а покаткад заиста пјеснички надахнуто, одсликана ова најновија борба нашег народа, његови узлети и падови, од херојских подвига, попут оног Тепићевог и других, мање знаних бораца, до срамних изручења Хагу...

„Тешко земљи и народу
Кад на црне гране дође
Да предаје крвницима
Прослављене своје вође.
Продавају оне што су
На бранику земље били
Да би боље олошима
Свјетским срца насладили“...

У већем броју пјесама, или, тачније речено, код већине савремених аутора, веома је уочљив повратак историјским мотивима и ликовима, од Немањића, па све до Цера и Мојковца, који су одавно населили нашу епску поезију и народно памћење. То готово да добија облик поетске епидемије! Могло би се рећи да није у питању само свједочанство о трајном присуству неких преломних историјских датума, или, пак, личности у свијести многих генерација, па и ових потоњих.. Или о пуком, случајном повратку митским (али стварним!) изворима, моћним стубовима наше историјске и епске прошлости, као сталном надахнућу и непресушној инспирацији.

Ријеч је, чини се, понајприје о сасвим спонтаној и, можда, генетској потреби да се изнова подсјећампо – ко смо, шта смо били и шта јесмо, како нас пријетећи, опаки и мутни талас глобализације не би збрисао са лица земље! И како би као народ, ослањајући се на давно постављене, државотворне и моралне путоказе и безбројне примјере чојства и херојства (из наше историје и епике), одољели безочној демонизацији, пропраћеној недавно разорним и злочиначким ратним дејствима бескрупулозних свјетских монструма! Али, и сатанистичкој „цивилизацији“ планетарних лихвара, (владара из сјенке), који су нам спремили пројекцију бесловесног потрошачког друштва!

Гусле и епска пјесма, па и ова најновија, имају у томе значајну и моћну улогу.Они су својеврсна брана сатанистичком лихварском поретку, која ће нама, као малобројном, али великом Божјем народу, помоћи да се одржимо и опстанемо, вјерни себи, Српству, Светом Сави и Христу Спаситељу... Амин Боже!

http://www.savezguslarasrbije.rs/downlo ... icevic.pdf

Napravio više od 900 gusala
MALI ZVORNIK – Petar Ostojić, šofer u penziji iz sela Sakara kod Malog Zvornika, gusle je zavoleo kao dečak. Otada ih svira, a kasnije je počeo i da ih pravi, pa je do sada iz drveta stvorio više od 900 instrumenata.

- Uz gusle sam počeo da pevam u rodnom selu, Grabovcima kod Zvornika. Po tradiciji, u svakoj kući Srba domaćina gusle su bile u rukama u večernjim satima. Uz njih se pevalo na slavama i svetkovinama. Moj otac Milko je umro kada sam imao šest godina. Na plećima moje majke Lepe, pored četvoro nejake dece, ostadoše i očeve gusle kao nasledstvo, a ja sam ih prihvatio čim sam se domogao snage i glasa – priča 68-godišnji Petar Ostojić.

On kaže da je u selu bilo dosta darovitih guslara.

- Dok su oni pevali uz gusle, mi mlađi smo ih sa velikom pažnjom slušali i upijali svaki zvuk struna i stihove pesama. Meni je na srce legla srpska pesma „Ropstvo Janković Stojana“. Naučio sam je brzo i lako. Od komšije, starog čoveka, koji je znao da lepo peva uz gusle, naučio sam kako valjano treba svirati i pevati. Naučio me on mnogo junačkih pesama, koje su se u to vreme često pevale na skupovima uz gusle. Od mladosti, pa sve do danas, ne razdvajam se od gusala, jer one imaju srce i dušu. Živim za gusle i one za mene. Znam napamet više od 400 pesama, a više od 100 pesama sam sam komponovao – kaže Petar.

Kao vrstan guslar, on je pevao na prelima, selima slavama i drugim svetkovinama. Njegove gusle i glas slušali su meštani u najzabačenijim selima, gradovima širom Srbije, Republike Srpske, Crne Gore, ali i vladari, političari i biznismeni. Guslao je i pevao u desetak evropskih zemalja, u koje je odlazio sa Kulturno-umetničkim društvom „Karadžić“ iz Loznice.

Kod Petra se 1976. javila želja da sam napravi gusle i on je počeo da ih izrađuje.

- Kada sam počeo da pravim gusle od javorovog drveta, nije mi bilo lako, jer tome nisam bio vičan. Međutim, bio sam uporan, a u pomoć mi je pritekao i talenat, pa sam napravio gusle koje su bile lepe i davale su divan zvuk. Otada stalno u svojoj „mini radionici“ pravim gusle i do sada sam ih napravio više od 900 komada. Više od 70 gusala sam poklonio prijateljima, poznanicima i udruženjima guslara. Gusle izrađujem isključivo od javorovog drvata, one moraju da budu lagane. Uz to, moraju da imaju dobar zvuk i da budu lepe. Nema zemlje na ovoj planeti gde nisu stigle gusle koje sam ja napravio. Mnogim Srbima iz dijaspore pravio sam gusle sa izrezbarenim slikama Kosovke devojke, Starine Novaka, Miloša Obilića, Kraljevića Marka… Jednoj mušteriji iz Londona na guslama sam izrezbario Njegoša – kaže Petar.

Osim gusala, Petar izrađuje i ikone od jasenovog, lipovog i javorovog drveta ikone.

- Moji unuci Đorđe, koji ima 21 godinu, Ljubomor 20 i Novica 17, naučili su od mene da pevaju uz gusle. Rado uzimaju alat u ruke i uče da ih prave. Tradicija guslara u mojoj familiji se neće prekinuti. To me raduje – kaže Petar.

Miladin Mališić